Obiteljske fotografije

Priznajte da odmah u glavi vidite fotke američkih obitelji iz bible belta kako viču cheece na božićnoj čestitki.

Morao bih se dobrano potruditi da se sjetim nečeg više uznemirujućeg. Uznemirujujućeg?

Mislio sam da ih neću moći naći dovoljno, ali sam se očigledno prevario

Meni je to totalni horor. Činjenicu da postoje valjda tri fotke na kojima sam mlađi od četiri godine moji starci očigledno nadoknađuju rafalnom paljbom prema nećakinjama. A njih tri, pozerice, jedna do druge. Do treće. Blicevi sve u šesnaest, šogoričina sestra s profi fotićem, trinaest mobitela, video kamera, baka s rođendanskim poklonom – idiotićem – i udri!

Tako je to bilo prije. Sad se nikome ne da. Barem nikome od djece. Meni se nikad nije dalo.

Ja sam redovito onaj koji kao da je sfotošopiran na fotku – negdje sa strane i redovito u totalno off moodu. Svi nakešeni od uha do uha, klinci se krevelje, a ja, malo kao Mona Lisa, u nekom neodređenom raspoloženju.

Onda svi krenu graktati, pa daj se nasmij, kao, da imamo ljepšu fotku na kojoj se ovaj put svi kreveljimo tako da nam bude super. I tako na svakoj fotki. Sva sreća, rođendana k'o u priči, pa se i tih fotki naslaže. Kao, digitalno doba, svi škljocaju, pa da imamo.

I onda ja okinem neku spontanu profilušu, drito za korice knjige o postjoyceovskoj analizi diskursa antropomorfne kratke priče u rubnim dijelovima okolice Paderborna i doživim totalni popljuv. zato što netko ima velik nos. Ili nije sfeniran. Ili ne gleda u objektiv.

Jao meni.

Tata na silu ispravljen, tako da izgleda kao da nosi dvije kante vode na motko preko leđa. Mama pokušava baratati američkim osmjehom, ali joj to ne ide od ruke, tako da redovito, nadgledajući kome klinke drže rogove ili koja se više belji, ispadne s očima u križ i izrazom lica kao da je otvorila poklopac s posude koja je ostala u isključenom frižideru tijekom nekoliko najtoplijih mjeseci u godini.

I onda na idućem rođendanu gledamo te fotke i sve fotke koje su se slučajno našle u tom istom folderu. To se onda zna otegnuti do proteklih par rođendana.

Sestra se pokušava nasmijati tako da joj se ne vidi aparatić, a buraz kroz dvokrilna vrata bijelih zuba škrguće klinkama da se smire. I tako u krug. Godinu za rođendanom, rođendan za godinom.

I ne, neću vam pokazati te fotke.

Bonus redak: Ne znam što me spopalo s ovih par postova u šesnajs minuta, ali eto...