Ne bi čovjek rekao, ali evo, i ja sam se odlučio malo pisati na hrvatskom.
Moram priznati da trenutno nisam nešto raspoložen, jer sam se sad tu pola sata mučio pokušavajući skontati zašto velika većina nekih kakti poznatih blogova ne podržava hrvatske dijakritike. I to ne samo da ih ne podržava, nego svako ž samo laganini izbaci iz jednadžbe.
Krasno.
Enivej, ne da mi se sad opet pisati sve to što sam napisao, pa bih u principu mogao [koliko god to bilo jadno] samo skeljiti taj kako-bi-se-fino-reklo-na-hrvatskom copy/paste:
Moram priznati da trenutno nisam nešto raspoložen, jer sam se sad tu pola sata mučio pokušavajući skontati zašto velika većina nekih kakti poznatih blogova ne podržava hrvatske dijakritike. I to ne samo da ih ne podržava, nego svako ž samo laganini izbaci iz jednadžbe.
Krasno.
Enivej, ne da mi se sad opet pisati sve to što sam napisao, pa bih u principu mogao [koliko god to bilo jadno] samo skeljiti taj kako-bi-se-fino-reklo-na-hrvatskom copy/paste:
Nakon dugo vremena mi dođe da pišem na hrvatskom i onda skužim da svi ovi moderni blogovi i sve te silne stranice ne podržavaju hrvatske dijakritike.
Napišem ja fino naslov bloga Drvljem i kamenjem po bolnim križima, ali nema ž. I što da čovjek misli.
Kontam sam da bih trebao pisati na engleskom iz jednostavnog razloga što imam dosta prijatelja po vani, pa čisto da ne moram sad svima pisati mailove na pet različitaih jezika. Pisanje na engleskom se, iz čisto ekonomskih razloga, činilo najboljim.
Daleko od toga da se smatra dobrim vježbati jezik, pa ni to nije bilo na odmak. Anđa iovako uvijek ispituje čitam li i pišem štogod. To i plan i program. Užas.
Enivej (to su fragmenti engleskog u pisanom jeziku), stalno mi nekako dođe da mogu totalno ispičkarati sve na hrvatskom, a da mi nitko ne sere da ne može to pročitati, izgovoriti ili naći prijevod u Google Translateu.
Tadammm!
P.S. Da, i dalje nema hrvatskih dijakritičkih. Ajme.
I eto, sad valjda napokon mogu mirne duše pizditi i na hrvatskom...
