Debilana

Pa, jebemumater! Koliko puta u mjesec dana mogu ispaliti?! Koliko puta mogu skužiti da je sve totalno uzaludno i tijekom klikanja send gumba već znati rezultat natječaja?!

Probudim se, sredim sve, nabrijan sam, OK je. Inače bih ležao u krevetu i gledao serije dok ne odgledam sve, pa bih onda skinuo još neke. A mrzim TV. Totalni trulež.

I onda si opet mislim do kad će ovo ovako. Moram li se baciti pred Sabor da nešto pokažem? Gledao sam neki filmić o Ameru koji je otišao u Indiju i sad je tamo već godinama, volontira sa siročićima koji su HIV pozitivni. Došlo mi je da se rasplačem, em zbog toga što radi (i što mi je jako drago da je Amer), em što me podsjetilo na Indiju i što bih sad u šlapama opet otišao tamo da me se pita.

Ali, nitko me ne pita. Zovu me, ali me ne pitaju. Kad ćeš doći? Kad popizdim. A to nije daleko. Sjedim ovdje, čekam kao neki posao, ulazim već debelo u troznamenkasti broj poslanih prijava i ne mogu mrdnuti. Mrzim to što moram biti ovdje, a još više od toga mrzim to što se ne mogu nikamo maknuti.

I ne, neće biti bolje. Neće se sve posložiti, jer se nikad i nije. Ja nisam jedan od tih ljudi. Ja sam se jebeno naradio za svoje stvari i neće mi ništa sletjeti u krilo. Jok.

I da dobijem posao... Mrzit ću šeficu, neće mi se dati, sve će mi to biti glupo. Jer to neće biti ono što bih ja želio raditi, nego ću kuhati kavu nekoj kokoški sa srednjom školom koja se, eto, slučajno udala za gazdinog sina. Povraća mi se od toga, a još više kad slušam priče sa strane. Jao!

Ja ću tu čamiti dok ne poludim, a onda ću zaglaviti samo dublje. Sad me i dalje drži neka nada. Nemam pojma zašto, ali dam joj da me i dalje gura. Nekad mi, doduše, dođe da se pokupim nekamo i krenem raditi nešto totalno... drugo. Da volontiram, obrazujem klince koji pišu po nekakvim pločicama, da ih vodim nekamo, nemam pojma. Samo da ostavim neki otisak na ovoj Zemlji, jebemusve!

Nije mi jasno, stvarno mi nije jasno. Baš sam ljut!